Грандиозни јубилеј заслужује грандиозни завршетак. Након једног од највећих успеха у претходној сезони  – извођења опере Тоска, радујемо се новом изазову. Остајући у опусу Ђакома Пучинија, представљамо оперу Мадам Батерфлај, причу о трагичној, неузвраћеној љубави кроз приказ сукоба два света, Истока и Запада на почетку 20. века. Ако сте пропустили Тоску, ово је друга прилика да будете сведок спектакла који се памти. Диригент је Габријел Фелц, а редитељ Александар Николић.

Након отварања Јапана према Западу, 1868. године, у европским уметничким круговима је владала опсесија јапанском културом. Поред различитих артефаката који су представљени на изложбама широм света, настајале су и бројне Оријентом инспирисане опере Сен-Санса, Месажера, Маскањија и других. У овом периоду настала је најпопуларнија од њих, а уједно и једна од најпознатијих опера свих времена, Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија (1858-1924). Трагична прича о младој гејши која постаје супруга поручника америчке морнарице, инспирисана је догађајем који је забележила Џени Лонг Корел, америчка мисионарка у Јапану. Потом је 1898. године њен брат, Џон Лутер Лонг, објавио кратку причу инспирисану овим сведочењем, осветљавајући арогантни лик поручника Пинкертона. Причу је драматизовао Дејвид Беласко у виду једночиног комада са изузетном сценографијом, чијем је извођењу је Пучини присуствовао 1900. године у Лондону. Ова два извора била су пресудна да се композитор упусти у стварање свог оперског остварења. Дуго и детаљно је проучавао јапанску културу и обичаје, али се посветио и карактеризацији лика и менталитета америчког поручника. Данашњи критичари примећују поједина погрешна тумачења везана за јапанске ликове, а полемике се воде и по питању контекстуализације и преиспитивања односа према људским и женским правима у савременом добу.

Музички, Пучинијев највећи лични изазов је био сам почетак — адекватна удица која ће одмах привући слушаоца и увести га у атмосферу дела. Иако је то чинио у својим ранијим операма, у Мадам Батерфлај је применио јединствени приступ, употребивши анапест као универзални образац и суптилно средство за подвлачење дихотомије Истока и Запада. У кратком прелудијуму, Пучини прикрива ову друштвену поларизацију користећи фугу као анахрону западну композициону технику са темом у анапестичком обрасцу. Иста формула се понавља и на почетку трећег чина, али свој најдубљи израз добија у финалном фортисиму у пуном звуку оркестра, када Мадам Батерфлај умире од сопствене руке.

Начином коришћења оркестра у овој партитури, Пучини је достигао нови ниво софистицираности, са суптилним тембром и оркестарским колоритом. Ипак, тежиште опере је на насловној улози, која је једна од најкомплекснијих у музичкој литератури: проводећи највећи део времена на сцени, Ћо-Ћо-Сан је једини лик који доживљава прави (трагични) развој. Певач мора да пружи импресивaн дијапазон емоција и особина, од крхкости и деликатне сензитивности до сензуалности, преко бистрине и бриткости, до граничног скретања у лудило и, на крају, резигнираности у финалној сцени.

мр Асја Радоњић